Nešto sasvim lično

Prolaze nedelje, a ja odlažem pisanje. Potrebno mi je to. Ipak, podsvest me koči. Kao da poručuje: Ako glasno izgovoriš, problem postaje stvaran i nema povratka! 

Neću pisati o odluci da konačno kupimo stan, o finansijama, kreditu, učešću, gomili troškova i energiji za opremanje stana. Neću ni o situaciji u zemlji, sumnjama i poverenju. Čak neću ni o tome koliko sam se puta i zbog čega selila i pri tom stvorila odbrambeni mehanizam da ne moram fizicki imati dom, vezati se. Mogu živeti bilo gde. Važne su druge stvari. A onda sam pustila korenje.

Ovo je za mene nešto sasvim lično. Žena sam.  Emotivna. Pri tom majka. Moje devojčice imaju tri i jednu godinu. Prethodna godina bila je velika. Imala je mnogo sreće. Ali, bila je teška. Reći ću to glasno. Preseljenje (iako u svoj stan) sa faktički dve bebe, veoma je stresno, a učiniti prostor domom sa rukama vezanim za mnoge poslove, ponekad se činilo kao nemoguća misija. Dolazak u M. M. Ajnštajn nije bio svetao. Ceo kvart izgledao mi je kao kraj sveta. Svuda kaljuga. Želela sam da budem srećna, zahvalna, da se radujem. Ali ne ide to tako. Kad ste puni obaveza, a baka servis nije blizu,usamljeni ste. Očigledno sam preživljavala i neki sopstveni nemir a želela sam da se sama izborim. Ipak, ta kaljuga  vremenom se pretvarala u dom.Konačno! Imam DOM u vrtlogu otuđenog Beograda. Prisvajam ga jače. Dobijam delić svoga neba. Deca rastu, napreduju. Bliski ljudi se doseljavaju. Kao da imamo širu porodicu na okupu. Kriza jenjava. Sivilo prerasta u divne boje. Okrepljujuće. Posle dužeg perioda osećam duhovni mir. Pa i sitnice: imam svoju prodavnicu, svoj kafić..Znam, deluje smešno. Meni, ne. Znači mi to. A najvažnije: moje ćerke imaju svoj svet, igralište, ekipu. Mislim: Da li je moguće da će ovi klinci i klinceze uskoro ići u istu školu, posle u izlaske, pratiti jedni druge kući. Jer ovo je naslje mladih, naslje novih naraštaja. Kad ono, međutim!  Selimo se!

Evo, čak ne pričam o zdravlju. Valjda mi je preteško. Setim se koliko su kašljale. Postajem sumnjičava. Sa razlogom.Gušim se pri pomisli na povišen fenol kod starije ćerke.Prestajem da postojim kada čitam šta sve dugoročno može prouzrokovati otrov koji udišemo. Šta god da se uradi, niko nam ovo ne može nadoknaditi. Ni naš unutrašnji mir.

Trebalo je da ovaj septembar bude naš mesec. Divan početak. Dom je sređen, sad već pun stvari sa značenjem, moj povratak na posao, obe ćerke ruku pod ruku kreću u vrtić, suprug i ja ponosni. Sada me probada u grudima, naš dom ponovo postaje kaljuga. Krug se zatvara, ali na loš način. Ipak, ne želim da budem patetična. Tražim lepšu stranu, oživljavam lepe momente iz našeg stana, one male, a tako velike za nas: prohodavanje, skidanje pelene, konačno zbližavanje sestara, brčkanje na terasi, zajedničko đuskanje i mnogo drugih.  

Odzvanja mi danima u glavi: Samo da ostanemo normalni, a deca zdrava. Fraza, ali tako večna. Verovatno je mnoge komšije izgovaraju. Što nas ne ubije, ojača nas - još jedna fraza. Dakle, jači smo. Pametniji. Očiju otvorenijih nego ranije. Svim silama se borimo da nam duše, iako smo udisali otrov, ne postanu zatrovane. Ne želimo to. Jedan je život!

Sandra