Smem li da se nadam?

Nisam se iselila niti im predala ključ svog stana, kao ni većina nas. Trudim se da ne budem baš stalno tu, često se selim. Skoro svaki put kada uđem u svoj stan, smenjuju se utisci i osećanja, osetim taj podmukli miris i obuzme me razočaranje, kajanje, gađenje, nepoverenje, bes, tuga, briga … Nada. Baš kada se pri zatvaranju vrata osvrnem oko sebe, pomislim: „Ma, baš je lep ovaj moj stan, takav sam htela, svaki detalj sam osmislila...” A onda mi se srce stegne – shvatam da je sve iluzija, moj lepi stan nije za život, budući da je zatrovan toksičnim materijama. Setim se svojih komšija, radnih i poštenih ljudi, koji se suočavaju sa istim problemom, uzevši kredite i uloživši sve što su imali u kupovinu stana u ovom novobeogradskom naselju.  Ne ide mi se, stvarno bih volela da nastavim svoj život tu, blizu reke – da živim, baš sa ovim komšijama, sa kojima sam se povezala u nezamislivoj borbi. Da prodišemo punim plućima – da se nasmejemo kada se sretnemo, bez senke brige na licu.

A smem li… smem li da se nadam ili je ovo donkihotovska borba? Da li me to samo zavarava moj lepi stan, i zidovi koji u sebi kriju otrovnu istinu? I smem li … smem li da verujem?  Kako da im verujem?! Tretiraju nas kao da smo stvari, a ne ljudska bića, njihovi sugrađani. Nakon svega, traže da sopstveni stan vratim njima u posed, da bi tu vršljali i eksperimentisali neki nepoznati ljudi.  

Ovo nije prvi put da gubim dom, niti da bežim od nesreće – znam da stan, sam po sebi, nije dom. Ali, ovaj je taman počinjao to da bude, moj dom, koji znači sreću i toliko željeni mir.

I kada nam jednog dana vrate ključeve, ako ostanem - kako da im verujem da je naša zgrada bezbedna i da ne ugrožava osnovna ljudska prava, kao što je pravo na život? Pravo na dostojanstvo ličnosti nam je oduzeto, samim tim što smo dovedeni u ovakvu situaciju.

I dalje u meni tinja nada, jer verujem u dobru energiju mnogo ljudi, žena, dece - u snagu života.

Slađa