Ко се сели, тај се не весели!

Моји родитељи су се упознали у Фочи и недостајало је три месеца да се ја тамо родим, али ипак сам
дошао на свет у Сарајеву, 26. фебруара 1973. године. У том граду завршавам први и други разред, а на летњем распусту, солитер и стан на 12. спрату мењамо за кућу у Обреновцу. Ипак, последња три разреда основне школе завршавам у блоку 28 на Новом Београду. Дакле, основну школу сам похађао у три града (млађа сестра у два). Било је тешко, али је у суштини наша породица сваком селидбом ишла ка бољем и удобнијем животу. Тако је било и када сам се после одслужења војног рока (и резерве) 1992. преселио у већи стан у близини Славије, односно, после женидбе 2001. поново на Нови Београд у блок 63. Лепо смо живели заједно, три генерације (ћерка 2003., син 2005.). Супруга и ја смо имали велику помоћ у одгоју деце, јер су баба и деда увек били ту. Стизали су матори и код сестре у блок 64, да припазе и њено двоје деце (ћерка 2005., син 2007.) и то често. Помоћ највише треба кад су деца мала. Време брзо пролази. Деца порасла, а баба и деда више не могу да их прате. Ни да потрче напољу за лоптом, нит` се сналазе са рачунаром и интернетом или не дај Боже са мобилним телефоном са тач скрином. Постала је кућа тесна, иако чељад нису била бесна. Некако се јавила заједничка идеја (чак највише дедина) и одлука да уместо кредита за нови ауто, супруга и ја подигнемо кредит за нови стан, за бабу и деду, и то у насељу Др Иван Рибар на Новом Београду. Предности да купимо стан од Грађевинске дирекције Србије (ГДС) су биле бројне:
    1. Стан купујемо од Државе Србије што је гарантовало сигурност инвестиције (читао сам како су приватни извођачи продавали станове у изградњи без обезбеђених потребних дозвола, лошег
квалитета или чак више пута исти стан).
    2. На сајту ГДС су станови рекламирани да су пројектовани тако да обезбеђују највиши квалитет становања (осветљени са издвојеним ноћним зонама, терасе с погледом на дрвореде и уређене зелене површине, уграђени материјали и изолација су по највишим стандардима заштите животне средине и енергетске ефикасности, као и изградња гаражних и отворених паркинг места и предшколске установе у насељу).
    3. Субвенционисани кредит од државе и повраћај ПДВа (су донекле ублажили не малу цену квадрата од 1290 евра).
    4. Близина насеља нашим блоковима како би се чешће посећивали и прискакали у помоћ (јер долази време кад ћемо сестра и ја више помагати нашим родитељима).
Кључеве стана смо добили са више од месец дана закашњења, у новембру 2013. године. Нисмо
тужили ГДС, као један мој познаник што је купио стан у насељу Степа Степановић. Ми нисмо никад ни били на суду. Ми смо били срећни и поносни! Син Никола је био сав важан, јер има своју собу. Издржаћемо 15 + 5 година кредита, Боже здравља! Баба и деда су подигли кредит за мало намештаја и с пријатељима, такође пензионерима, урадили сами кухињу и плакаре у купатилу и спаваћој соби. Након наше славе Свети Никола, преселили су се. И њима је то била прва селидба у нови стан. Радовали су се, јер ту смо, близу смо, виђају унуке и даље скоро сваки дан, а с друге стране имају више времена за одмор и своје потребе (које су са старошћу све чешће и непријатније). Веровали су да им је ово последња селидба, односно, да ће следећа бити на онај свет. Преварили су се! Сви смо се преварили. Или прецизније, преварени смо!
И то од наше државе. Да ли ће исправити неправду? Ми смо избегли рат у Сарајеву. Избегли смо поплаве у Обреновцу. Нисмо избегли отровна испарења у Београду. Бојим се да се процес селидбе у мојој породици наставља. Никад нисам био за иностранство. Да ли су дошла времена да и о томе размишљам? Боже здравља!

Саша Живковић