Da li sanjam?

      Roditelj sam dvoje dece i baka  dve unukice od 3 godine i 15 meseci, koje od decembra 2013, sa roditeljima žive u naselju M. M. Ajnštajn br. 100, u stanu koji su snaja i sin kupili na kredit, verujući da su tu svili svoje porodično gnezdo.

      Kakve sam snove sanjala do pre 2-3 meseca, a kakve sada? Kako god bili sastavljeni od bezbroj kockica sitnih radosti, prevashodno usmereni na ZDRAVO I SREĆNO ODRASTANJE tih malih, budućih ljudi. U poslednje vreme, poput mnogih roditelja, baka, deka, SANJAM NEKE NAJGORE SNOVE i to na javi, a vezano za NEZDRAVO ODRASTANJE i ŽIVOT naših unučica i naše dece.

      Šta se isprečilo u zdravom i srećnom odrastanju te dve malene devojčice?

      Ko je ovog leta pratio medijska izveštavanja, čuo je za dramu " zagadjenih zgrada" koje iz zidova emituju najtoksičnije supstance,a najpežorativniji naziv koji ih prati kao "Smrdljive zgrade", je postao znak prepoznavanja, često i senzacionalističkih tekstova. Kako spojiti taj pogrdni naziv sa toliko mladosti, lepote, dečijeg smeha, snova koji su građjeni iza tih tako kolorističnih zgrada, a toksičnih po zdravlje, posebno najmlađe populacije? Mnoga deca su mesecima imala silne respiratorne smetnje. Malene dušice su noću besomučno kašljali, gušili se, nemirno spavali, bili razdražljivi,a sve suprotno je bilo u njihovom odgajanju do tada.Kako sam mesecima boravila u tom naselju, radi pomoci mojoj deci oko njihove dece, lični svedok sam svega navedenog.

     Poslednji mesec dana imam potrebu da na momente sebe snazno ustinem, kako bih proverila; DA LI JA TO SANJAM, ILI NAM SE STVARNO SVE OVO DOGA
ĐA? Brzo se uverim da su snovi stvarni, surovo realni, na javi.

      Normalnim ljudima ne treba detaljisati o tom crvu, ili burgiji, koji neprestano rade u želucu.Samo želimo da relevantne ustanove, kao i pojedinci od kredibiliteta, VRATE MIRAN I ZDRAV SAN NAŠIM UNUČIĆIMA, kao i njihovim roditeljima. Da osim "brige" kako i šta da se igraju, rade školske zadatke (ako su tog uzrasta), nemaju druge probleme u odrastanju; da ne provode vreme po Domovima zdravlja, Laboratorijama, a sada i VMA; da ne gledaju brižna, uplašena i ispitivačka lica  oko sebe, umesto osmeha koji očekuju. Da NE BUDU KOLATERALNA ŠTETA nečijeg svesnog ili nesvesnog nemara, neznanja, pohlepe za lakom i brzom zaradom, šta god od navedenog.Cena su ljudski životi i to koliko generacija, ako  (kao što čitamo) toksini izazivaju genetske mutacije.

     Ako se brzo ne dela, NADA za ostanak i opstanak mnogih mladih i školovanih ljudi, kojih ima mnogo i medju ovih 220 nosioca stanarskog prava, će nestati.Steta na ličnom i porodičnom planu, reći će površni. Ali, DOMINO EFEKAT će biti šteta  globalnih razmera po Srbiju.Odraziće se na mnoge mlade parove poput ovih 220, koji su rešili da kupe na kredit stan i to od države, da ostanu u zemlji, pomognu u podizanju i oporavku Srbije. Ujedno, mnogo je mladih van zemlje koji putem interneta sve ovo pomno prate, živo komentarišu, koji su se dvoumili oko eventualnog povratka, na sve njih ishod ove drame  će se odraziti. Na tudjoj nevolji, izvuci će pouku za sebe.

     Da li treba postaviti pitanje; šta se bira izmedju (narušenog) zdravlja porodice, posebno dece i pretpostavljenih materijalnih i drugih gubitaka? Pitajte te mlade ljude! Nemojte da im secete krila. Bili su lojalni, kada su mnogi posustali i otisli.

      Ostajem(o) u nadi da će se najprihvatljivijim i najzdravijim rešenjem vratiti mir u ovih 220 porodica, da će bake/deke gledati srećno i zdravo odrastanje svojih unučića, uz garanciju da ih nece svakodnevno trovati toksini poput BENZOLA; FENOLA iz sopsvenih stanova.

    Jos jednom apelujem(o), na SVEST, kako onih koji su doprineli da do ovog dodje, tako i onih koji treba da ih privedu pravdi i istini. Zaštite nevinu decu, koji su budućnost i nada naše Srbije, ali samo ako ostanu u njoj sa roditeljima.. Alternativa je  povremeno uključenje u Skajp, a vremenom mozda i prevodilac, na zalost.

      

Baka Mica

Ponovo izbeglice

Suprug i ja smo devedesetih izbegli iz republika države Jugoslavije. On je sa dva kofera došao iz Bosne, ja iz Hrvatske. Tada smo bežali od rata. U Beogradu živimo nešto više od dvadeset godina i smatramo ga svojim gradom. Tu smo preživeli sankcije, hiperinflacije, bombardovanje, završili škole i pored svega odlučili da ostanemo. 

Osnovali smo porodicu, polako se kućili i čekali trenutak kada će se sve kockice složiti da dođemo do svog stana. Radovali smo se što ćemo biti svoj na svome, što će doći kraj našim selidbama i podstanarstvima, a deca će konačno imati svoju sobu. Sada ponovo selimo u podstanarstvo. Ponovo smo izbeglice, samo sada u svom gradu i ne bežimo od rata već od zatrovanog stana.

Bojana

Baka i deka

Pre par godina, kupio sam sa suprugom stan na kredit u Bloku 61. Imam dvoje dece, 7 i 5 godina. Pošto ni ja ni supruga nismo iz Beograda, vrtić nismo dobili, iako nam je isped zgrade zbog veza i vezica tako nama svojstvenih u Srbiji, a decu treba čuvati, voditi u školu i nazad, ubedili smo deku i baku da spojimo uštedjevine, da pozajmimo ostatak i da oni kupe stan blizu nas.

Jos čujemo da država pravi stanove blizu nas.

Savršeno! Oni nama pomoć oko dece, mi njima pomoć u starosti.

I onda hladan tuš. Otrežnjenje. Za miris koji ti je smetao i koji si hteo da potisneš, shvatiš da je kancerogeni otrov, a tvoji najbliži su proveli preko 9 meseci u tim otrovima.

Šta da radiš? Prodavac, u ovom slučaju državna institucija, pokušava na sve načine da minimizuje problem. Ljudi, vi samo osećate neprijatne mirise (od kancerogenih materija), nije to ništa!

Očekuješ pomoć od ljudi koji bi trebalo da brinu o tvom zdravlju, a oni sakriveni iza formi, a ne suštine, objašnjavaju ti da niko nije zdravstveno ugrožen ako provede neko vreme u kancerogenom okruženju! Nema veze što si tu proveo godinu dana, problemi nastupaju posle druge godine, kao da u stanu nećeš da provedeš ostatak života.

O životnoj ustedjevini roditelja koju su skupljali za mirnu starost i koju si doslovce bacio kroz prozor ne želim ni da pričam.

Advokati ti kažu da sudovi rade brzo kao što svi znamo da rade.

Inspekcije kao nešto rade, ali ni jedna nije nadležna za osnovni problem, a to je trovanje ljudi. Kao da ljudi nisu bitni.

Sreća što su ti kancerogeni otrovi tako “neprijatnih mirisa”.

Jovica

Povratnici iz Amerike

Nakon velikih dilema da li da zajednički život započnemo u inostranstvu, rešila sam da sa mužem zasnujem porodicu u Srbiji, iako sam studirala i radila u Americi, bila veoma uspešan sportista, veslač, sa brojnim poslovnim ponudama. Moj muž je inženjer elektronike, koji je bez problema mogao da nađe dobro plaćen posao u Americi u potpunosti je podržao moju odluku da svoju sreću potražimo u Srbiji. Kada smo videli konkurs za naselje u ulici Mileve Marić Ajnštajn, smatrali smo da je to idealna prilika za nas, obzirom da je država, preko preduzeća za koje je davala garancije (ili smo tada tako mislili) bila investitor i prodavac stanova. Na učešće za stan smo potrošili celu našu ušteđevinu, radili smo i radimo vredno da bi smo platili ratu kredita, a dobili smo otrovan stan u kojem je naše dete provelo veći deo svog života. Nama nije važno koje krivac za ovaj propust, samo želimo da znamo kakve posledice će sve ovo imati po nas i naše dete. Želimo da država stane iza svoje firme i pod hitno nam omogući da civilizovano rešimo sve probleme. Sada se selimo iz našeg stana u kome smo želeli da podižemo i vaspitavamo naše dete. Naš sin će prohodati u tuđem memljivom i ruiniranom stanu koji smo uspeli da nađemo i priuštimo...

Iva i Stanislav

Ko živi u naselju?

U našem naselju žive mahom mladi bračni parovi s decom. Uzeli smo kredite da bi platili kvadrat po tržišnoj ceni, od 1.290 evra, i još ih otplaćujemo, a ušteđevinu smo potrošili na učešće i pokućstvo. Sada mnogi stanodavci neće da nas prime kad saznaju da smo iz „smrdljivih zgrada. Nekim porodicama koje su se već preselile stanodavci otkazuju zakup.

Ispovest jedne majke

Još pre nego što je gradnja završena, kad smo obilazili zgradu, moj sin je jauknuo kako nepodnošljivo smrdi i sa majicom preko nosa istrčao na terasu. Tada smo se smejali, verovali smo, kao što su nas i posle ubeđivali, da je to samo miris novogradnje. Onda su sina u vrtiću ostala deca počela da prozivaju, a vaspitačica nas je pitala zašto ga ne kupamo. Čak i da isteraju miris, zar da vratim dete da tamo odrasta, a da strahujemo da je fenol još negde u zidovima i da nas lagano truje...