Ne mogu opisati osećanja...

      Dom, porodica, deca, ljubav, zdravlje. Strah, bes, bol, patnja, briga, tuga. Reči se nižu, prolaze kroz glavu.Treba ih povezati sa osećanjima - da pokušam!

     Došao je dan kada smo posle toliko prepreka, uloženog truda, vremena i novca dobili ključeve našeg novog doma. Čekao nas je. Ušli smo u njega sa osmehom na licu i toplinom u srcu. Sa velikim planovima i najlepšim željama. Iščekujući još jedan najlepši dogadjaj u životu - radjanje deteta! Čekao nas je nov, svetao i prostran. Skrojen po našoj meri. Svako u porodici dobio je svoj kutak, svoj mir, svoje mesto. Svi zajedno dobili smo novi polet, novu sreću, novu ulicu, nove komšije, novu prodavnicu, park... 
     Stefan se rodio. Predivan i zdrav. Dočekali smo ga u novom domu sa puno ljubavi, pažnje. Čekao ga je krevetić u spavaćoj sobi, ormarić u dnevnoj, kutak u sekinoj, torta na trpezarijskom stolu, prva slika u ramu. Sve smo osmislili, o svemu razmišljali. Želeli smo da mu od prvog dana usadimo sigurnost, pripadnost, stabilnost, spokoj.
     Potrebna  je samo jedana greška i sada više ništa nije isto. Naš stan je prazan, ničiji. Mi smo podstanari. Nepoznato rešenje sa neizvesnim krajem. Ružan san ali na javi. Živim od danas do sutra. Pokušavam da se nadam da će sve biti dobro. Moram. Samo jedan široki osmeh mog bubilija i samo jedan nežni zagrljaj mog djaka prvaka povrate me u pravi život, ublaže mi tugu. Dom je tamo gde su ti najmiliji - ja ga imam! Niko mi ga ne može oduzeti!

Helenina i Stefanova mama

Nešto sasvim lično

Prolaze nedelje, a ja odlažem pisanje. Potrebno mi je to. Ipak, podsvest me koči. Kao da poručuje: Ako glasno izgovoriš, problem postaje stvaran i nema povratka! 

Neću pisati o odluci da konačno kupimo stan, o finansijama, kreditu, učešću, gomili troškova i energiji za opremanje stana. Neću ni o situaciji u zemlji, sumnjama i poverenju. Čak neću ni o tome koliko sam se puta i zbog čega selila i pri tom stvorila odbrambeni mehanizam da ne moram fizicki imati dom, vezati se. Mogu živeti bilo gde. Važne su druge stvari. A onda sam pustila korenje.

Ovo je za mene nešto sasvim lično. Žena sam.  Emotivna. Pri tom majka. Moje devojčice imaju tri i jednu godinu. Prethodna godina bila je velika. Imala je mnogo sreće. Ali, bila je teška. Reći ću to glasno. Preseljenje (iako u svoj stan) sa faktički dve bebe, veoma je stresno, a učiniti prostor domom sa rukama vezanim za mnoge poslove, ponekad se činilo kao nemoguća misija. Dolazak u M. M. Ajnštajn nije bio svetao. Ceo kvart izgledao mi je kao kraj sveta. Svuda kaljuga. Želela sam da budem srećna, zahvalna, da se radujem. Ali ne ide to tako. Kad ste puni obaveza, a baka servis nije blizu,usamljeni ste. Očigledno sam preživljavala i neki sopstveni nemir a želela sam da se sama izborim. Ipak, ta kaljuga  vremenom se pretvarala u dom.Konačno! Imam DOM u vrtlogu otuđenog Beograda. Prisvajam ga jače. Dobijam delić svoga neba. Deca rastu, napreduju. Bliski ljudi se doseljavaju. Kao da imamo širu porodicu na okupu. Kriza jenjava. Sivilo prerasta u divne boje. Okrepljujuće. Posle dužeg perioda osećam duhovni mir. Pa i sitnice: imam svoju prodavnicu, svoj kafić..Znam, deluje smešno. Meni, ne. Znači mi to. A najvažnije: moje ćerke imaju svoj svet, igralište, ekipu. Mislim: Da li je moguće da će ovi klinci i klinceze uskoro ići u istu školu, posle u izlaske, pratiti jedni druge kući. Jer ovo je naslje mladih, naslje novih naraštaja. Kad ono, međutim!  Selimo se!

Evo, čak ne pričam o zdravlju. Valjda mi je preteško. Setim se koliko su kašljale. Postajem sumnjičava. Sa razlogom.Gušim se pri pomisli na povišen fenol kod starije ćerke.Prestajem da postojim kada čitam šta sve dugoročno može prouzrokovati otrov koji udišemo. Šta god da se uradi, niko nam ovo ne može nadoknaditi. Ni naš unutrašnji mir.

Trebalo je da ovaj septembar bude naš mesec. Divan početak. Dom je sređen, sad već pun stvari sa značenjem, moj povratak na posao, obe ćerke ruku pod ruku kreću u vrtić, suprug i ja ponosni. Sada me probada u grudima, naš dom ponovo postaje kaljuga. Krug se zatvara, ali na loš način. Ipak, ne želim da budem patetična. Tražim lepšu stranu, oživljavam lepe momente iz našeg stana, one male, a tako velike za nas: prohodavanje, skidanje pelene, konačno zbližavanje sestara, brčkanje na terasi, zajedničko đuskanje i mnogo drugih.  

Odzvanja mi danima u glavi: Samo da ostanemo normalni, a deca zdrava. Fraza, ali tako večna. Verovatno je mnoge komšije izgovaraju. Što nas ne ubije, ojača nas - još jedna fraza. Dakle, jači smo. Pametniji. Očiju otvorenijih nego ranije. Svim silama se borimo da nam duše, iako smo udisali otrov, ne postanu zatrovane. Ne želimo to. Jedan je život!

Sandra

Priča jedne majke

Učili su nas kada smo bili mali, da budemo  pošteni, dobri, vredni i da će nam se to u životu vratiti istom merom.  Zatim smo odrasli i shvatili da nije tako.

Muž i ja smo završili škole, zaposlili se, venčali, kupili stan i krenuli da širimo svoju porodicu. Kao i svi ostali, jako smo se radovali novom stanu, a još smo bili srećniji kada smo saznali da sam trudna. I pre trudnoće a pogotovo kada sam zatrudnela, trudili smo se da živimo sto zdravije. Gledala sam na svaki zalogaj što pojedem, nisam ulazila u prostorije u kojima se puši, išli smo u školu roditeljstva, a sve sa ciljem da detetu pružimo osnovu za što bolji i kvalitetniji život, a onda sam shvatila da sam devet meseci trovala dete, živeci u tom stanu i poželela  sam da smo ostali podstanari do kraja života.
Zatrudneli smo krajem septembra 2013, a u stan smo se uselili početkom novembra 2013.
Trudnoća je prošla bez većih komplikacija. Imala sam težak porodjaj i rodila velikog dečaka.
Mesec dana pre porodjaja je počelo da se priča da se vrše ispitivanja vazduha u našoj i još jednoj zgradi. Još u novembru kada smo se useljavali u stanu se osećao intezivan miris za koji kada smo se žalili su rekli da tako miriše jer je stan nov, a mene je u trudnoći taj miris svaki put kada sam ulazila u stan terao na povraćanje. Nakon devet meseci miris se i dalje osećao, a onda je počela noćna mora.
Objavili su rezultate merenja, i preporuku da se iselimo.
Jos uvek neoporavljena od porodjaja počela sam da se pakujem i da tražimo stan, kako bi dete sto pre izveli odatle.
Utvrdili su da isparenja poticu iz betonskih zidova.
Od mnoštva štetnih materija koje su pronašli u vazduhu benzen je jedan od najštetniji. Ispitali su vazduh u nekoliko stanova i ispostavilo se da su u stanu na našem spratu pronašli količine benzena veće od dozvoljenih, a sticajem nesrećnih okolnosti uzeli smo stan koji je na čošku i ima više betonskih zidova od ostalih i to najviše u spavaćoj sobi, gde smo osam meseci trudnoće i mesec dana navršenih bebe, spavali na par centimetara od tog zida.
I posle dva meseca od iseljenja sada kada pomislim sta nam se desilo jako je tesko. Svi kažu moraš biti jaka, pozitivna i ne čitaj po internetu . Ja to znam, ali opet čitam. Benzen prolazi kroz placentu i u istoj ili većoj meri od majke utiče na plod. Osim sto napada i ostećuje organe, jako je kancerogen, izaziva leukemije, rak, mutacije gena. Da li ću se svaki dan pitati da li i kako su štetna isparenja uticala na bebu?
Ovih dana pišemo i posećujemo razne institucije po Srbiji, da vidimo da li mogu da testiraju bebin genetski material. U jednoj instituciji su nas odbili jer kako kažu njihovi testovi nisu namenjeni tako malom detetu, u drugoj su nam rekli da ne znaju na šta bi bebu testirali i da nemaju mogućnosti. Nećemo odustati.
Danas je objavljen elaborat sanacije u koji niko ne veruje. Plaćamo kredit za otrovan stan koji više ništa ne vredi, a najveći strah je da urade polovičnu sanaciju i da nas vrate medju otrovne zidove da se trujemo do kraja života.
U stvari ne, najveći strah je nešto drugo, nešto što nemam snage napisati.

Tatino zlato

Odlazim na posao. Pre izlaska iz stana ulazim u dečiju sobu i gledam moju ćerkicu kako spokojno spava. Gledam u zidove i nadam se da to što je moja ljubav disala nije strašno?  Suza mi se sliva niz obraz. Nećemo još dugo biti ovde, našli smo drugi stan, odlazimo...

Srđan

Građevinski i psihološki eksperiment nad stanarima

Kao student sam bila u obavezi da budem subjekat-ispitanik laboratorije za eksperimentalnu psihologiju. Iako sam se često osećala kao naivni pokusni kunić ili miš, bilo je to za razvoj nauke, a i dobijali su se pozitivni poeni. 

Danas, u meni raste otpor: odbijam da moju zgradu zovu „smrdljiva” i da mene zovu „otrovani stanar“ – to realno nisam, niti se osećam tako. Bar za sada. Ružno je što smo mi, stanari zgrada br. 80, 82, 100 i 102 u Ulici Mileve Marić Anštajn, na ovakav način etiketirani i stigmatizovani. A samo smo želeli normalan život sa svojim porodicama u stanovima koje smo pošteno platili. Neki od nas su se vratili iz inostranstva verujući u bolje sutra u Srbiji, želeći da ovde zasnuju porodicu i ulože, osim znanja, i svoju životnu ušteđevinu u ovu zemlju. A šta su za to dobili? Ni krivi ni dužni, postadoše „pokusni kunići” ili „stanari smrdljivih zgrada”.  Isto važi i za sve ostale stanare, koji su želeli samo jedan normalan, skroman život (i za to uzeli kredite u bankama), a sada su zajedno za svojom decom ostali bez svojih domova. Deca prolaze kroz traumatično iskustvo naglog menjanja adrese stanovanja, vrtića, škole, celokupnog okruženja. Postoji i  bojazan za zdravlje svih onih koji su duži vremenski period živeli u ovim stanovima.

Zloslutni miris koji se širi oko zgrada ne može da se zanemari. Moju adresu možete da osetite po neprijatnom mirisu, ako mi se približite. Ipak, ne smem ni da pomislim na scenario koji bi se odigrao da „zloslutnog mirisa” nije bilo i da smo godinama živeli u ovom stanovima, ne znajući za opasnost koja se nadvila nad nama.  I ne, problem se ne može sanirati tek tako! Nigde na svetu ne postoji provereno rešenje za potpuno uklanjanje toksičnih materija. Postoje samo laboratorijski eksperimenti! 

U meni se sve buni protiv toga da budem deo ovog, u istoriji nezabeleženog, građevinskog eksperimenta. No shvatam da u psihološkom (ne samo u građevinskom) eksperimentu već odavno učestvujem – a nisam to htela, baš kao što ne žele ni pokusni kunić ili miš. A čak se i za njih danas bore zaštitnici prava!

Smem li da se nadam?

Nisam se iselila niti im predala ključ svog stana, kao ni većina nas. Trudim se da ne budem baš stalno tu, često se selim. Skoro svaki put kada uđem u svoj stan, smenjuju se utisci i osećanja, osetim taj podmukli miris i obuzme me razočaranje, kajanje, gađenje, nepoverenje, bes, tuga, briga … Nada. Baš kada se pri zatvaranju vrata osvrnem oko sebe, pomislim: „Ma, baš je lep ovaj moj stan, takav sam htela, svaki detalj sam osmislila...” A onda mi se srce stegne – shvatam da je sve iluzija, moj lepi stan nije za život, budući da je zatrovan toksičnim materijama. Setim se svojih komšija, radnih i poštenih ljudi, koji se suočavaju sa istim problemom, uzevši kredite i uloživši sve što su imali u kupovinu stana u ovom novobeogradskom naselju.  Ne ide mi se, stvarno bih volela da nastavim svoj život tu, blizu reke – da živim, baš sa ovim komšijama, sa kojima sam se povezala u nezamislivoj borbi. Da prodišemo punim plućima – da se nasmejemo kada se sretnemo, bez senke brige na licu.

A smem li… smem li da se nadam ili je ovo donkihotovska borba? Da li me to samo zavarava moj lepi stan, i zidovi koji u sebi kriju otrovnu istinu? I smem li … smem li da verujem?  Kako da im verujem?! Tretiraju nas kao da smo stvari, a ne ljudska bića, njihovi sugrađani. Nakon svega, traže da sopstveni stan vratim njima u posed, da bi tu vršljali i eksperimentisali neki nepoznati ljudi.  

Ovo nije prvi put da gubim dom, niti da bežim od nesreće – znam da stan, sam po sebi, nije dom. Ali, ovaj je taman počinjao to da bude, moj dom, koji znači sreću i toliko željeni mir.

I kada nam jednog dana vrate ključeve, ako ostanem - kako da im verujem da je naša zgrada bezbedna i da ne ugrožava osnovna ljudska prava, kao što je pravo na život? Pravo na dostojanstvo ličnosti nam je oduzeto, samim tim što smo dovedeni u ovakvu situaciju.

I dalje u meni tinja nada, jer verujem u dobru energiju mnogo ljudi, žena, dece - u snagu života.

Slađa

Da li sanjam?

      Roditelj sam dvoje dece i baka  dve unukice od 3 godine i 15 meseci, koje od decembra 2013, sa roditeljima žive u naselju M. M. Ajnštajn br. 100, u stanu koji su snaja i sin kupili na kredit, verujući da su tu svili svoje porodično gnezdo.

      Kakve sam snove sanjala do pre 2-3 meseca, a kakve sada? Kako god bili sastavljeni od bezbroj kockica sitnih radosti, prevashodno usmereni na ZDRAVO I SREĆNO ODRASTANJE tih malih, budućih ljudi. U poslednje vreme, poput mnogih roditelja, baka, deka, SANJAM NEKE NAJGORE SNOVE i to na javi, a vezano za NEZDRAVO ODRASTANJE i ŽIVOT naših unučica i naše dece.

      Šta se isprečilo u zdravom i srećnom odrastanju te dve malene devojčice?

      Ko je ovog leta pratio medijska izveštavanja, čuo je za dramu " zagadjenih zgrada" koje iz zidova emituju najtoksičnije supstance,a najpežorativniji naziv koji ih prati kao "Smrdljive zgrade", je postao znak prepoznavanja, često i senzacionalističkih tekstova. Kako spojiti taj pogrdni naziv sa toliko mladosti, lepote, dečijeg smeha, snova koji su građjeni iza tih tako kolorističnih zgrada, a toksičnih po zdravlje, posebno najmlađe populacije? Mnoga deca su mesecima imala silne respiratorne smetnje. Malene dušice su noću besomučno kašljali, gušili se, nemirno spavali, bili razdražljivi,a sve suprotno je bilo u njihovom odgajanju do tada.Kako sam mesecima boravila u tom naselju, radi pomoci mojoj deci oko njihove dece, lični svedok sam svega navedenog.

     Poslednji mesec dana imam potrebu da na momente sebe snazno ustinem, kako bih proverila; DA LI JA TO SANJAM, ILI NAM SE STVARNO SVE OVO DOGA
ĐA? Brzo se uverim da su snovi stvarni, surovo realni, na javi.

      Normalnim ljudima ne treba detaljisati o tom crvu, ili burgiji, koji neprestano rade u želucu.Samo želimo da relevantne ustanove, kao i pojedinci od kredibiliteta, VRATE MIRAN I ZDRAV SAN NAŠIM UNUČIĆIMA, kao i njihovim roditeljima. Da osim "brige" kako i šta da se igraju, rade školske zadatke (ako su tog uzrasta), nemaju druge probleme u odrastanju; da ne provode vreme po Domovima zdravlja, Laboratorijama, a sada i VMA; da ne gledaju brižna, uplašena i ispitivačka lica  oko sebe, umesto osmeha koji očekuju. Da NE BUDU KOLATERALNA ŠTETA nečijeg svesnog ili nesvesnog nemara, neznanja, pohlepe za lakom i brzom zaradom, šta god od navedenog.Cena su ljudski životi i to koliko generacija, ako  (kao što čitamo) toksini izazivaju genetske mutacije.

     Ako se brzo ne dela, NADA za ostanak i opstanak mnogih mladih i školovanih ljudi, kojih ima mnogo i medju ovih 220 nosioca stanarskog prava, će nestati.Steta na ličnom i porodičnom planu, reći će površni. Ali, DOMINO EFEKAT će biti šteta  globalnih razmera po Srbiju.Odraziće se na mnoge mlade parove poput ovih 220, koji su rešili da kupe na kredit stan i to od države, da ostanu u zemlji, pomognu u podizanju i oporavku Srbije. Ujedno, mnogo je mladih van zemlje koji putem interneta sve ovo pomno prate, živo komentarišu, koji su se dvoumili oko eventualnog povratka, na sve njih ishod ove drame  će se odraziti. Na tudjoj nevolji, izvuci će pouku za sebe.

     Da li treba postaviti pitanje; šta se bira izmedju (narušenog) zdravlja porodice, posebno dece i pretpostavljenih materijalnih i drugih gubitaka? Pitajte te mlade ljude! Nemojte da im secete krila. Bili su lojalni, kada su mnogi posustali i otisli.

      Ostajem(o) u nadi da će se najprihvatljivijim i najzdravijim rešenjem vratiti mir u ovih 220 porodica, da će bake/deke gledati srećno i zdravo odrastanje svojih unučića, uz garanciju da ih nece svakodnevno trovati toksini poput BENZOLA; FENOLA iz sopsvenih stanova.

    Jos jednom apelujem(o), na SVEST, kako onih koji su doprineli da do ovog dodje, tako i onih koji treba da ih privedu pravdi i istini. Zaštite nevinu decu, koji su budućnost i nada naše Srbije, ali samo ako ostanu u njoj sa roditeljima.. Alternativa je  povremeno uključenje u Skajp, a vremenom mozda i prevodilac, na zalost.

      

Baka Mica

Ponovo izbeglice

Suprug i ja smo devedesetih izbegli iz republika države Jugoslavije. On je sa dva kofera došao iz Bosne, ja iz Hrvatske. Tada smo bežali od rata. U Beogradu živimo nešto više od dvadeset godina i smatramo ga svojim gradom. Tu smo preživeli sankcije, hiperinflacije, bombardovanje, završili škole i pored svega odlučili da ostanemo. 

Osnovali smo porodicu, polako se kućili i čekali trenutak kada će se sve kockice složiti da dođemo do svog stana. Radovali smo se što ćemo biti svoj na svome, što će doći kraj našim selidbama i podstanarstvima, a deca će konačno imati svoju sobu. Sada ponovo selimo u podstanarstvo. Ponovo smo izbeglice, samo sada u svom gradu i ne bežimo od rata već od zatrovanog stana.

Bojana

Baka i deka

Pre par godina, kupio sam sa suprugom stan na kredit u Bloku 61. Imam dvoje dece, 7 i 5 godina. Pošto ni ja ni supruga nismo iz Beograda, vrtić nismo dobili, iako nam je isped zgrade zbog veza i vezica tako nama svojstvenih u Srbiji, a decu treba čuvati, voditi u školu i nazad, ubedili smo deku i baku da spojimo uštedjevine, da pozajmimo ostatak i da oni kupe stan blizu nas.

Jos čujemo da država pravi stanove blizu nas.

Savršeno! Oni nama pomoć oko dece, mi njima pomoć u starosti.

I onda hladan tuš. Otrežnjenje. Za miris koji ti je smetao i koji si hteo da potisneš, shvatiš da je kancerogeni otrov, a tvoji najbliži su proveli preko 9 meseci u tim otrovima.

Šta da radiš? Prodavac, u ovom slučaju državna institucija, pokušava na sve načine da minimizuje problem. Ljudi, vi samo osećate neprijatne mirise (od kancerogenih materija), nije to ništa!

Očekuješ pomoć od ljudi koji bi trebalo da brinu o tvom zdravlju, a oni sakriveni iza formi, a ne suštine, objašnjavaju ti da niko nije zdravstveno ugrožen ako provede neko vreme u kancerogenom okruženju! Nema veze što si tu proveo godinu dana, problemi nastupaju posle druge godine, kao da u stanu nećeš da provedeš ostatak života.

O životnoj ustedjevini roditelja koju su skupljali za mirnu starost i koju si doslovce bacio kroz prozor ne želim ni da pričam.

Advokati ti kažu da sudovi rade brzo kao što svi znamo da rade.

Inspekcije kao nešto rade, ali ni jedna nije nadležna za osnovni problem, a to je trovanje ljudi. Kao da ljudi nisu bitni.

Sreća što su ti kancerogeni otrovi tako “neprijatnih mirisa”.

Jovica

Povratnici iz Amerike

Nakon velikih dilema da li da zajednički život započnemo u inostranstvu, rešila sam da sa mužem zasnujem porodicu u Srbiji, iako sam studirala i radila u Americi, bila veoma uspešan sportista, veslač, sa brojnim poslovnim ponudama. Moj muž je inženjer elektronike, koji je bez problema mogao da nađe dobro plaćen posao u Americi u potpunosti je podržao moju odluku da svoju sreću potražimo u Srbiji. Kada smo videli konkurs za naselje u ulici Mileve Marić Ajnštajn, smatrali smo da je to idealna prilika za nas, obzirom da je država, preko preduzeća za koje je davala garancije (ili smo tada tako mislili) bila investitor i prodavac stanova. Na učešće za stan smo potrošili celu našu ušteđevinu, radili smo i radimo vredno da bi smo platili ratu kredita, a dobili smo otrovan stan u kojem je naše dete provelo veći deo svog života. Nama nije važno koje krivac za ovaj propust, samo želimo da znamo kakve posledice će sve ovo imati po nas i naše dete. Želimo da država stane iza svoje firme i pod hitno nam omogući da civilizovano rešimo sve probleme. Sada se selimo iz našeg stana u kome smo želeli da podižemo i vaspitavamo naše dete. Naš sin će prohodati u tuđem memljivom i ruiniranom stanu koji smo uspeli da nađemo i priuštimo...

Iva i Stanislav

Ko živi u naselju?

U našem naselju žive mahom mladi bračni parovi s decom. Uzeli smo kredite da bi platili kvadrat po tržišnoj ceni, od 1.290 evra, i još ih otplaćujemo, a ušteđevinu smo potrošili na učešće i pokućstvo. Sada mnogi stanodavci neće da nas prime kad saznaju da smo iz „smrdljivih zgrada. Nekim porodicama koje su se već preselile stanodavci otkazuju zakup.

Ispovest jedne majke

Još pre nego što je gradnja završena, kad smo obilazili zgradu, moj sin je jauknuo kako nepodnošljivo smrdi i sa majicom preko nosa istrčao na terasu. Tada smo se smejali, verovali smo, kao što su nas i posle ubeđivali, da je to samo miris novogradnje. Onda su sina u vrtiću ostala deca počela da prozivaju, a vaspitačica nas je pitala zašto ga ne kupamo. Čak i da isteraju miris, zar da vratim dete da tamo odrasta, a da strahujemo da je fenol još negde u zidovima i da nas lagano truje...