Baka i deka

Pre par godina, kupio sam sa suprugom stan na kredit u Bloku 61. Imam dvoje dece, 7 i 5 godina. Pošto ni ja ni supruga nismo iz Beograda, vrtić nismo dobili, iako nam je isped zgrade zbog veza i vezica tako nama svojstvenih u Srbiji, a decu treba čuvati, voditi u školu i nazad, ubedili smo deku i baku da spojimo uštedjevine, da pozajmimo ostatak i da oni kupe stan blizu nas.

Jos čujemo da država pravi stanove blizu nas.

Savršeno! Oni nama pomoć oko dece, mi njima pomoć u starosti.

I onda hladan tuš. Otrežnjenje. Za miris koji ti je smetao i koji si hteo da potisneš, shvatiš da je kancerogeni otrov, a tvoji najbliži su proveli preko 9 meseci u tim otrovima.

Šta da radiš? Prodavac, u ovom slučaju državna institucija, pokušava na sve načine da minimizuje problem. Ljudi, vi samo osećate neprijatne mirise (od kancerogenih materija), nije to ništa!

Očekuješ pomoć od ljudi koji bi trebalo da brinu o tvom zdravlju, a oni sakriveni iza formi, a ne suštine, objašnjavaju ti da niko nije zdravstveno ugrožen ako provede neko vreme u kancerogenom okruženju! Nema veze što si tu proveo godinu dana, problemi nastupaju posle druge godine, kao da u stanu nećeš da provedeš ostatak života.

O životnoj ustedjevini roditelja koju su skupljali za mirnu starost i koju si doslovce bacio kroz prozor ne želim ni da pričam.

Advokati ti kažu da sudovi rade brzo kao što svi znamo da rade.

Inspekcije kao nešto rade, ali ni jedna nije nadležna za osnovni problem, a to je trovanje ljudi. Kao da ljudi nisu bitni.

Sreća što su ti kancerogeni otrovi tako “neprijatnih mirisa”.

Jovica